Read Библија: Савремени српски превод Дела апостолска 27 Bible Online

Дела апостолска 27 - Библија: Савремени српски превод bible

Дела апостолска 27

¹Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије.

²Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна.

³Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе.

⁴Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар.

⁵Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску.

⁶Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу.

⁷Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита,

⁸па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја.

⁹Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње.

¹⁰»Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.«

¹¹Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима.

¹²Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад.

¹³Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита.

¹⁴Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак,

¹⁵захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи.

¹⁶Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац.

¹⁷Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.

¹⁸Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар,

¹⁹а трећег дана избацише бродску опрему.

²⁰Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти.

²¹А већ дуго се није ни јело. Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету.

²²Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена.

²³Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим

²⁴и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘

²⁵Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено.

²⁶Само, треба да се насучемо на једно острво.«

²⁷Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији[38], морнари наслутише да је копно близу,

²⁸па бацише висак и измерише двадесет хвати[39] дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати[40].

²⁹Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.

³⁰Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца,

³¹Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«

³²Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.

³³Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши.

³⁴Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«

³⁵И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе.

³⁶Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела.

³⁷А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи.

³⁸Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.

³⁹Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу.

⁴⁰Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали,

⁴¹али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа.

⁴²Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао.

⁴³Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу,

⁴⁴а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.